Kognitivna terapija - postoji više varijanti.
Sve varijante ove terapije bave se našim razmišljanjem (stavovima, uverenjima, tvrdnjama, očekivanjima, zahtevima, željama ...) koje je mnogo puta direktan uzrok (kreator) naših osećanja. Pa pošto je to tako, onda nam nije svejedno „šta nam se mota po glavi?“.
Neka naša razmišljnja mogu biti tačna, realna. Ustvari, realnost ih podržava pa neki naši zahtevi ili očekivanja mogu biti realizovani, ispunjeni, a mi zbog toga možemo biti zadovoljni. Ali, neka razmišljanja su delimično tačna ili potpuno netačna, neosnovana, iracionalna. To znači da ih realnost ne podržava, te ih je nemoguće zadovoljiti ili zadovoljiti na taj način. Zato takvi zahtevi i očekivanja ostaju nezadovoljena, a mi se osećamo osujećeno.
Terapeut pomaže klijentu da najpre prepozna i definiše svoje zahteve i očkivanja, a onda da proceni da li su realna ili iracionalna. Kad proceni da nisu realna, terapeut pomaže da se takva uverenja redefinišu u realna. Na taj način klijent se osposobi da traži od sebe, drugih i života (ili Boga, ako je klijent religiozan) ono što je moguće dobiti. To se radi kako ne bi ostao osujećen, frustriran, nezadovoljan, besan, razočaran, ogorčen, preneražen, zbunjen…
Sećate li se ove molitve:
„Bože, daj mi smelosti da promenim situacije koje se mogu menjati, smirenosti da podnesem one situacije koje ne mogu da promenim, i mudrosti da razlikujem te dve situacije!“
Kognitivna terapija nam pomaže da to postignemo, tačnije, da budemo dovoljno hrabri da menjamo ono što se da promeniti (situacije ili ljude, njihovo ponašanje, mišljenje ili njihova osećanja prema nama). Pored toga, da spokojno prihvatimo ono što se ne može promeniti („viša sila“, „tvrd orah“….) i da budemo mudri da razlikujemo te dve vrste provokacija.
Kognitivna terapija pomaže ljudima da postanu realni. Kad je čovek realan, kad je svestan šta je od neke osobe ili u nekoj situaciji moguće a šta nije moguće dobiti, on onda traži ono što jeste moguće dobiti. Tako izbegne većinu osujećenja.
Mišljenje i slobodna volja
To su dve alatke koje čovek ima na raspolaganju, ali do dana današnjeg velika većina ljudi nije ovladala ovim altkama. Decu obučavamo kako da koriste nož ili vatru, pokazujući im na koji način da to koriste, a da se ne ozlede, kao i da druge ne ugroze. Na isti način bi trebalo da učimo kako se koristi mišljenje, a da time ne ugrozimo sebe ili druge.
Filozofi se već vekovima trude da nam ukažu na zamke pogrešne upotrebe mišljenja (pogrešnih zaključaka). Nažalost, široke narodne mase su, posebno školstvo, ostale nezainteresovane.
Dve su tipične zamke prisutne u svakodnevnom razmišljanju i poimanju kod čoveka:
- ne razlikujemo činjenice od naših predpostavki o tim činjenicama, tj. šta jeste a šta ja mislim da jeste.
- ne razlikujemo želje od naših potreba.
Realan čovek, onaj koji je sposoban da u konkretnoj situaciji ili u konkretnoj komunikaciji sa drugom osobom prepozna šta je tu moguće, a šta nije moguće, je najpre sposoban da razlikuje činjenice od svojih pretpostavki. Ustvari, šta jeste, a šta on misli da jeste. Ako svoje pretpostavke o nekome ili o nečem ne testiramo, ne preispitujemo nego ih uzmemo „zdravo za gotovo“, možemo lako da se nađemo u ćorsokaku. Odnosno, ako tretiramo pretpostavke kao da su činjenice, možemo lako da budemo osujećeni!
Želja i potreba
Još jednu zamku vredi izbegavati – a to je tretirati svoje želje kao potrebe. Želja i Potreba nije jedno te isto.
Potrebe su ono bez čega se ne može opstati. Postoji potreba za kiseonikom, vodom, hranom, odmorom, snom. Ako te potrebe ne zadovoljavamo – nema nas više, ishod je fatalan.
Želje se odnose na ono što bi nam dobro došlo da ulepšamo i pojednostavimo naše življenje. Ispunjene želje poboljšavaju kvalitet našeg postojanja, ali one nisu uslov tog postojanja. Naša reakcija na neispunjenu želju tako česta u našoj svakodnevici. „Ja to ne mogu da podnesem!!!“ – je tipična manifestacija zamke u koju smo upali tretirajući našu želju kao potrebu, kao neophodnost!
Činjenica je da je broj naših potreba mali, može da se nabroji prstima naših ruku, a broj želja jeste veliki.
Ova tvrdnja u pisanim tragovima datira više od 2000 godina p.n.e. i ponavlja se kroz istoriju pisane reči u različitim varijantama, a glasi:
„Situacije same po sebi nisu ni dobre ni loše, nego su onakve kako ih mi vidimo.“
Da je ovo tačno prepoznaćete i sami kad malo razmislite. Uzmimo na primer situaciju letenja avionom.
Da je ta situacija sama po sebi dobra – svi ljudi koji lete tim letom u tom avionu osećali bi se dobro.
Da je ta situacija sama po sebi loša – svi ti ljudi osećali bi se loše.
Pa kako onda da objasnimo zašto neki u toj situaciji osećaju opuštenost ili radost, dok je drugima dosadno? Neki imaju veliki strah, čak i napad panike?
Ili na primer čekanje u redovima, na šalterima. Kako neki u tim okolnostima koje su potpuno identične za sve koji čekaju, su nestrpljivi i jedva podnose to čekanje, a drugi lakše podnesu tu situaciju?
Zašto mi sami nekad lako podnesemo to čekanje, a nekad nas uhvati „neizdrž“ pa napustimo red neobavljenog posla?
Da su okolnosti same po sebi uzrok naših osećanja onda bi u istim okolnostima svi zatečeni ljudi imali ista osećanja. Međutim, naše životno iskustvo nam govori da to nije tako.
Sve ovo i još po nešto su teme sa kojima ćete se sresti ako odaberete neku od varijanti Kognitivne terapije.
CENA individualne konsultacije je 5000 dinara. Termin traje 50 – 70 minuta.
Cena za parove (roditeljski par ili partnere) je 7000 dinara.
