Pomaganje ili ometanje - ovakva dilema pojavi se onda kada insistiramo da nekome promenimo stav, ili izgled, ideju ili... Iako dobijamo povratne signale da nase misljenje u toj situaciji nije od koristi, a narocito da nije potrebno, mi svejedno uporno nastavljamo da “nasrcemo”. Zasto? Šta je nasa motivacija?
Osnova naše motivacije je svest o dobroj nameri.
Naša namera je dobra, ako još mislimo da smo u pravu ili je činjenica da smo u pravu.... nista nas nece zaustaviti u nameri da pomognemo.
E sad, iz cipela te druge osobe, situacija ne izgleda ni malo dobronamerna. Na razne načine daje nam do znanja:
- da mu pomoc u toj situaciji nije potrebna, ili
- da mu nasa pomoć nije potrebna (ali bi dobrodosla od nekog drugog), ili
- da mu način na koji nudimo pomoć ne odgovara ...
Nošeni dobrom namerom nista od ovoga nećemo vrednovati kao signal da treba odustati.
Ovo 'pomaganje' moze da se zavrsi na vise nacina, u zavisnosti od toga ko je jači (mislim na raspored autoriteta u toj komunikaciji). Ili ćemo uspeti nekoga da ubedimo, nagovorimo, nateramo, zavedemo... Ili cemo se uvredjeno povuci uz neki komentar, na primer: “Ma, radi sta znas!”
Iskustvo nam govori da pomagati možemo samo onome KO TRAŽI pomoć, i to onda KADA je traži, na NAČIN na koji očekuje da mu se pomogne. Sve ostalo je, bez obzira na nasu dobru nameru i dobru volju da pomognemo - ipak ometanje.
