Ne znam zašto ste zaključili da razgovor sa terapeutom podrazumeva sate pričanja o sebi? O tome šta vam se dogodilo, šta vam je neko rekao ili uradio, ili šta ste vi nekom radili?
Težište razgovora sa terapeutom je na koji način vi doprinosite da podnošenje neke situacije bude teško ili da kvalitet neke komunikacije bude loš?
Dakle u razgovoru se definiše problem, a zatim se definiše rešenje tog problema.
A onda analiziramo da li postoje neke prepreke koje bi ometale sprovođenje rešenja. Ako postoje, onda prvo na njima radimo.
To bi na primeru izgledalo ovako:
Problem koji smo definisali je doživljaj da vas prevazilazi pritisak odgovornosti na poslu. U razgovoru je kao konstruktivno rešenje zaključeno da treba napraviti i poštovati listu prioriteta radnih zadataka. Kao i poštovati granice između vaše odgovornosti i odgovornosti saradnika. Prepreka koja bi mogla da sabotira sprovođenje rešenja ove situacije mogla bi biti vaš stav:
"Da, ali navikla sam ih da sve ja radim… da uvek mogu da se oslone na mene".
U kvalitetnoj terapiji ne gubi se vreme na opisivanje okolnosti, događaja, ponašanja drugih ljudi... Fokus je na klijentovom neadekvatnom i neefikasnom mentalnom ili emotivnom reagovanju (i ponašanju koje proističe iz toga). I uvek je vezano za sasvim konkretne aspekte svakodnevnog života.
